Priča o sajtu
Njihov let je najava mog zemaljskog života. Te rode su moja majka i moj otac. Ja se još skrivam u nežno plavim oblacima i letim zajedno sa njima, posmatram s visina lepotu zemlje i čekam mesto gde će me usidriti.
Znam da moj dolazak nije važan ali videh ljude koji me traže slikajući dinamično nebo dana. Opet, možda su slikali jedni druge pod nebom nad Beogradom, a nisu ni znali da ih ja posmatram. Najverovatnije je tako i bilo. Međutim, ja sam video njih i dobro ih upamtio. Dugo nakon toga u sećanjima sam ih tražio i jedog dana pronašao – to su oni.
A onda je došlo vreme da i ja slikam druge. Naravno, najprimamljivije su mi bile devojke tako da na slici gde se vidi par kako on slika nju, e to sam zapravo ja, a snimak je napravilo moje drugo ja. Ona druga devojka s desne strane koja fotografiše nebo, najverovatnije je tražila da ugleda i snimi neko drugo biće iz neba koje će možda biti baš njeno dete.
Nisam kršten u crkvi na bledskom jezeru iako je moja duša uvek volela jezero. Nisam se pitao ali znam šta sam snatrio. Sada kada su godine iza mene otputovao sam na jezero da se prisetim odakle sam potajno želeo da krštenjem dodirnem večnost. Mada, voždovačka crkva – Svetog cara Konstantina i carice Jelene je najlepša i najznačajnija na svetu (tu kršten sam).
Zavoleo sam prirodu. Moguće da me beton grada naprosto izgurao svojom hladnoćom i neprirodnom jednoličnošću, te moje prirodno biće stade tražiti izvornu, neizveštačenu prirodu. Kupio sam aparat da bih sve što bolje pamtio, uprtio ranac i krenuo u potragu za lepim. Svitanja, rana jutra, zalasci, mirisi livada, poljana i vazduh koji leči… svi zajedno su postali moj najomiljeniji motiv snimanja. Oooh, kako sam bio srećan.
Nastavio sam da putujem, tragam, tražim. Nebeska promisao, možda splet okolnosti, najzad mojih čvrstih odluka vodi me na česta putovanja isključivo zbog snimanja na Kosovo I Metohiju. U početku želeo sam da vidim i osetim deo naše istorije, tradicije. Videh divnu zemlju, upoznah mnoge monahe koji i danas nalik nebeskih čuvarima, hode našim poljima, oranicama zemljom ovde – dole i zemljom onde – gore. Posvetiću tome ceo ciklus kosovskih priča. Martinijan – monah (na fotosu) umeo je blagim osmehom, da blagosilja i dok je hodao tom zemljom. Martinijan je moj drug.
Uvek sam voleo decu, pokret, pogled, živahnost, osmeh ali i njihovu, samo njihovu tišinu za koju sam se pitao gde tada odlaze u kojim svetovima njihova čistoća obitiva. Razumeo sam snimajući ih da oni nisu naša deca, da su oni svoji a da pripadaju samo njihovim svetovima i da će ih jednog dana, nažalost kao i mi što smo, dobrim delom zaboraviti. Beležio sam, snimao, o njima pisao, pratio ih vodeći računa da ih ne prenem na njihovom putu.
Beležio sam i starost, prolaznost, velika ili mala finala stvari, životinja, ljudi. Svi zajedno idemo nošeni oblacima i čudnim svetlima. Zašto brod? Sve je tu – i putnici kojih nema jer su otputovali, i radnici koji su odradili svoje i otišli. Dostojanstveno usidren čeka njegov red.
Grad koji volim ili kojeg sam voleo. Noći su bile romantične, ulične svetiljke toplih žućkastih boja. Sada je drugačije. Ne volim Beograd pink boje, razuzdanih splavova, pokretne silikone koje misle da nose lepotu. Nadam se, želim Beograd koji je bio, koji je negde otišao i nadam se da ce se jednom vratiti.
Da, vezujem sve za Beograd koji je bio grad i moje mldaosti. Sada snimam tu mladost jer često nismo svesni naših dogajaja, osećanja, doživljaja sve dok to jednom ne isčili, nestane, prevaziđe se ili pak dok nas vreme ne povije kao nekada mladu stabljiku.
Da, bilo je svega – prvih randevua, simpatija, ljubavi, magičnih dodira, neprepričljive senzualnosti. Beležio sam, a da li stojim ispod drveta Tina Ujevića, već će vreme pokazati.
Sada je tu Ona koja ubira zrake svetlosti za moju i njenu dušu.
Naslućujem dobro znano putešestvije svih nas – često sam, kao i svaki čovek suočen s tim mislima. Pokušavam da misli preoblikujem u fotografiju. Barem kao dokaz postojanja mojih opažanja i ponekad uvelih misli.
Šta dalje? Dalje je verovanje. Verujem, vidim plavu travu, očekujem, svetla koja naslućujem, tišine koje su nalik najlepšoj muzici, opojni miris svežine i slobode ravan beskraju.
Aleksandar Radoš, jednog julskog dana leta Gospodnjeg 2019. godine